Ivan Ostojić, stručnjak za ekonomiju, tehnologiju i inovacije sa međunarodnim iskustvom, bio je gost Ognjena Radonjića, profesora ekonomije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu u novoj epizodi „Radar Foruma“ u kojoj su pokušali da postave temelje novog ekonomskog modela koji bi Srbiju konačno pretvorio u modernu državu umesto u jeftinu montažnu traku za strane investitore.
Opisujući kako se u javnosti smenjuju strategije sa zvučnim imenima – od „Kvantnog skoka 2027“ do najnovije „Srbije 2030“ – profesor Radonjić otvara razgovor pitanjem da li smo u pogrešnom vozu koji po definiciji staje na pogrešnim stanicama. Jedan od ključnih problema koji prepoznaje jeste pokušaj da se obrazovanje, kao temelj svakog razvoja, svede na tržišnu kategoriju. On podseća na nedavnu izjavu resornog ministra da je „obrazovanje roba kao i svaka druga“ i da se oni kojima se državno ne sviđa mogu okrenuti privatnim školama, što direktno protivreči ideji prosvećenja o kojoj je govorio još Dositej Obradović.
„Ne, apsolutno, ja ne mislim da je obrazovanje roba. Ja mislim da je to jedan od osnovnih činilaca društva koji ne samo što pomaže razvoju i budućnosti jednog društva, ili ga određuje bolje reći, već u isto vreme doprinosi i socijalnoj mobilnosti. Vi možete doći iz siromašne porodice, uložiti trud, rad i svoju inteligenciiju, završiti nešto, postati ekspert i kroz to otići par lestvica gore u nekom društvu, ako je to društvo organizovano. Tako da mislim da je to ključ ne samo za ekonomiju, nego je ključ i za jedno slobodno društvo – da obrazovanje bude dostupno svima. I s tim u vezi postoje neke zablude, naročito kod tog privatnog obrazovanja. Ja više pripadam ovom evropskom modelu gde mislim da je obrazovanje jedno od ljudskih prava koje država treba ljudima da obezbedi“, odgovara Ostojić.
Nerealna obećanja
U nastavku, Radonjić se vraća na uvodni deo i podseća na zbunjujuću matematiku državnih strategija – dok je strategija „Skok u budućnost 2027“ obećavala neto zaradu od 1.400 evra, najnovija vizija za 2030. godinu tu cifru spušta na 1.320 evra. Pored nerealnih obećanja, on ukazuje na to da se model razvoja i dalje oslanja na netransparentne ugovore, manuelni rad i javne investicije koje su često žarišta korupcije.
Model koji imamo zasniva se na jeftinoj radnoj snazi, nekakvim završnim radovima i subvencijama sa jedne strane, i ogromnoj potrošnji u građevinskom sektoru koji je eksplodirao, a taj sektor bukvalno upiše prihode u toj jednoj godini i nije nikakav zalog
„Ovo što mi sad trenutno imamo, ja bih bio slobodan da to ne nazovem razvojem. Jer to je jedan ekonomski rast koji nas na izvestan način ostavlja bez budućnosti. Ja ne sporim da postoji nekakav rast u brojevima, ali to nije tako impresivan rast koji se nama prodaje. Impresivan rast bi bio da mi imamo 10 godina po 5 odsto realnog rasta, a mi imamo 2-3 procenta. To je jedva zadovoljavajuće. Model koji imamo zasniva se na jeftinoj radnoj snazi, nekakvim završnim radovima i subvencijama sa jedne strane, i ogromnoj potrošnji u građevinskom sektoru koji je eksplodirao, a taj sektor bukvalno upiše prihode u toj jednoj godini i nije nikakav zalog“, objašnjava Ostojić.
On naglašava da takve investicije, poput Nacionalnog stadiona, donose kratkoročni skok BDP-a u godini izgradnje, ali dugoročno postaju isključivo trošak bez realnog transfera tehnologije. Posebno upozorava na disbalans u budžetu, gde Srbija troši između 6 i 7 odsto BDP-a na građevinu, dok se zanemaruju domaći potencijali i struka.
„Kod nas dolaze strane kompanije koje koriste ili labave zakone u oblasti ekologije, ili vrlo labavu zaštitu radnika i jeftinu radnu snagu. Tu nema transfera tehnologije. Ja mislim da mi u potpunosti moramo da promenimo ekonomski model. Mi imamo fundamente – vidite Beogradski univerzitet koji je uz miminalna izdvajanja uvek prvi u regionu na Šangajskoj listi. Ljudi rade ‘sa štapom i kanapom’. Imamo majstore, stručnjake, ali mi nemamo sistem koji od tog potencijala ili talenta pravi finalni proizvod. To je kao sa košarkašem koji ima visinu i motoriku, ali bez pravog trenera i sistema, on nikada neće postati vrhunski igrač.“
Ovde se previše bavimo političkim marketingom. To mi zvuči kao spisak lepih želja, a ne kao nekakva promišljena strategija koja sistemski gradi nešto. Tu su nabacane neke ideje koje bi možda mogle da doprinesu razvoju, a možda i ne. To lepo zvuči, neki se brojevi tu nameste i onda mi dođemo i to zovemo strategija
Domaćin „Radar Foruma“ ukazuje i na to da sistem koji kao krajnji ishod ima urušavanje nadstrešnice i gubitak ljudskih života ne može biti sistem koji teži razvoju. Ostojić potvrđuje ovu tezu, definišući strategiju „Srbija 2030“ kao marketinški alat koji ne nudi rešenja, već samo zvučne termine koji služe za unutrašnju upotrebu.
„Ovde se previše bavimo političkim marketingom. Ono što sam ja pročitao i čuo, to mi zvuči kao spisak lepih želja, a ne kao nekakva promišljena strategija koja sistemski gradi nešto. Tu su nabacane neke ideje koje bi možda mogle da doprinesu razvoju, a možda i ne. Neke nisu baš ni promišljene. To lepo zvuči, neki se brojevi tu nameste i onda mi dođemo i to zovemo strategija.“
Veštačko pumpanje BDP
U nastavku razgovora, sagovornici demistifikuju statističke podatke kojima vlast najčešće manipuliše u svrhe političkog marketinga. Fokus je na nominalnom BDP – broju koji, iako zvuči impresivno u milijardama evra, suštinski ne pokazuje realno bogatstvo naroda niti kvalitet života, jer svesno prećutkuje uticaj inflacije.
Radonjić podseća na najavljeni nominalni BDP od 90 milijardi evra i 13.500 evra po glavi stanovnika, pitajući se da li su to adekvatni indikatori bogatstva. Ostojić objašnjava da je reč o terminima koji se često zloupotrebljavaju jer šira populacija nije tehnički potkovana da prepozna razliku.
„Nominalni BDP je bukvalno vrednost svih roba i usluga koja je proizvedena u datoj godini u jednom društvu ili u jednoj državi. I ona ne uzima u obzir inflaciju. Pa recimo, vi ste 2010. proizveli 10 jaja po 50 dinara – to je 500 dinara. Vi ste 2020. proizveli istih tih 10 jaja, ali oni sad koštaju 100 dinara zbog inflacije – to je 1.000 dinara. Vi ste proizveli istu količinu dobara i usluga, a ispadne da vam je BDP rastao duplo. Taj broj se svesno zloupotrebljava samo da bi se uporedila opšta moć ili veličina zemalja u jednoj godini, ali ne pokazuje kako se ekonomija stvarno razvija kroz vreme.“
Realni BDP je najrelevantniji činilac koji treba uzeti kad se mere istorijski podaci kroz vreme, jer on oduzme sve te faktore rasta cena. Treći indikator je paritet kupovne moći, koji je dobar da vam pokaže razlike u životnom stadnardu između ekonomija. Taj paritet pokazuje šta zapravo možete da kupite za taj novac koji imate
Za razliku od nominalnog, Ostojić naglašava važnost realnog BDP-a, koji fiksira cenu u jednu godinu i tako pokazuje stvarnu proizvodnu moć jedne države.
„Realni BDP fiksira cenu i on nam kaže koliko smo mi zapravo jaja proizveli. Ako smo proizveli 10 u 2010. i 10 u 2020. godini, mi imamo isti BDP, što znači da nismo povećali nikakav obim proizvodnje. Realni BDP je najrelevantniji činilac koji treba uzeti kad se mere istorijski podaci kroz vreme, jer on oduzme sve te faktore rasta cena. Treći indikator je paritet kupovne moći, koji je dobar da vam pokaže razlike u životnom stadnardu između ekonomija. Švajcarska može imati mnogo veći BDP nego Slovenija, ali kada to korigujete cenama koje su u Švajcarskoj mnogo više, vidite da Švajcarci možda ne žive baš toliko bolje koliko brojke sugerišu. Taj paritet pokazuje šta zapravo možete da kupite za taj novac koji imate.“
Tri puta tanji novčanici od proseka EU
Statistička gimnastika kojom se služi vlast ima jasnu svrhu – prikazati kupovnu moć i standard građana daleko većim nego što oni objektivno jesu, slažu se sagvornici. Radonjić koristi podatke Eurostata kako bi pokazao razliku između obećanja i realnosti, ističući da je stvarni BDP po stanovniku u Srbiji, kada se koriguju cene, tek na nivou od oko 9.000 evra, što je dramatično manje od onoga što se plasira u javnosti.
Institucije su operativni sistem svakog društva. Empirijski je dokazano da sloboda društva i odsustvo korupcije vode ka mnogo snažnijoj ekonomiji i jačem razvoju na duži rok. Mi bi trebalo da budemo među top 20-30 zemalja po inovativnosti, a kod nas je situacija obrnuta. Mi nismo u grupi inovativnih, ali smo u grupi najkorumpiranijih
„Realni BDP po stanovniku, po cenama iz 2020. godine, iznosi oko 8.900 evra. Kada to uporedite sa EU, vidite da je taj realni indikator svega 27 odsto proseka EU. Mi smo na trećini njihovog standarda. U odnosu na Sloveniju smo na 35 odsto, a u odnosu na Hrvatsku na oko 50 odsto. Dakle, mi smo za toliko siromašniji od tih zemalja“, objašnjava Ostojić.
Dominacija države u privredi i visoka stopa korupcije direktno guše inovativni potencijal Srbije gde Radonjić iznosi porazne podatke o niskom rangu Srbije po indeksu korupcije (105. mesto na svetu), a Ostojić dodaje i skromna ulaganja u istraživanje i razvoj od svega 0,9 procenata BDP-a. On naglašava da država i povezana preduzeća čine preko 40 odsto BDP-a, što je četvorostruko više nego u zrelim ekonomijama poput Nemačke ili Švajcarske.
„Institucije su operativni sistem svakog društva. Empirijski je dokazano da sloboda društva i odsustvo korupcije vode ka mnogo snažnijoj ekonomiji i jačem razvoju na duži rok. Mi bi trebalo da budemo među top 20-30 zemalja po inovativnosti, a kod nas je situacija obrnuta. Mi nismo u grupi inovativnih, ali smo u grupi najkorumpiranijih. Ne ulažemo u stvari koje daju budućnost jer je model pogrešan. Da biste komercijalizovali inovaciju i izveli je na svetsko tržište, potrebno vam je društvo koje to podržava, a mi nemamo ni fundamente, ni tehnološki transfer sa univerziteta u privredu.“
Robotima možemo samo sklapati kablove i učitavati SIM kartice
Poseban osvrt Ostojić daje na ambiciozna obećanja o proizvodnji humanoidnih robota, objašnjavajući da takva industrija zahteva kompleksan ekosistem koji u Srbiji ne postoji.
„Skeptičan sam po pitanju tih izjava jer, da biste proizvodili humanoidne robote, potrebna vam je softverska platforma sa ogromnim količinama podataka, kakve razvijaju giganti poput Nvidije. Trebaju vam tehničke komponente, inženjersko rešenje humanoindih pokreta i čitav ekosistem malih kompanija koje sarađuju na toj platformi. Potrebni su vam patenti i baze znanja. Šta mi od toga ovde imamo? Nemamo ništa. Jedino što vidim da mi možemo da radimo je da sklapamo kablove, učitavamo tuđi softver i stavljamo SIM karticu unutra. To je minimalna dodata vrednost. To je kao sa ‘fijatom’ – pišete neki BDP, ali većina profita ide napolje.“
Da biste proizvodili humanoidne robote, potrebna vam je softverska platforma sa ogromnim količinama podataka. Trebaju vam tehničke komponente, inženjersko rešenje humanoidnih pokreta i čitav ekosistem malih kompanija koje sarađuju na toj platformi. Potrebni su vam patenti i baze znanja. Šta mi od toga ovde imamo? Nemamo ništa
Radonjić dalje podseća da Srbiju godišnje napusti do 50.000 ljudi, ne samo zbog standarda, već zbog urušenog sistema javnih usluga, pravne nesigurnosti i odsustva bezbednosti. Rešenje se traži u primerima Irske i Švajcarske – zemalja koje su nekada bile na začelju Evrope, a danas su lideri u inovacijama.
„Irski model je izuzetno zanimljiv za Srbiju. Oni su ciljano išli na strane direktne investicije, ali na one koje donose tehnološki transfer i centre za istraživanje i razvoj. Da bi to podržali, podigli su nivo obrazovanja i liberalizovali tržište. Nisu dozvolili uvozničke lobije i nameštanje poslova, već su stvorili fer tržišnu utakmicu.“
Kao ključni stub švajcarske ekonomije, Ostojić navodi mala i srednja preduzeća koja čine njenu „kičmu“, za razliku od Srbije, gde strani investitori često prave zatvorene krugove i potiskuju lokalne partnere.
„Imamo primere gde strani investitori, poput Gorenja u Valjevu, polako izbacuju domaće dobavljače i prave zatvoren krug. Srbija ima male firme koje rade izuzetne stvari i koje su se specijalizovale, ali im nije data šansa ni podrška da postanu deo tih velikih lanaca i da se šire na svetsko tržište“, objašnjava Ostojić.
Pet stubova ekonomskog oporavka
On smatra da institucije moraju biti „operativni sistem“ koji garantuje vladavinu prava i efikasan biznis kontekst, gde se država ne meša direktno u tržište, već osigurava fer utakmicu i pruža podršku domaćim kompanijama da se šire u inostranstvu.
Drugi stub je ravnomeran regionalni razvoj, jer nam se trenutno sve gužva u Beogradu. Rešenje je u decentralizaciji gde bi Beograd, Niš i Novi Sad bili čvorišta povezana sa okolnim gradovima omogućavajući ljudima visok kvalitet života na lokalu uz brzu povezanost sa centrima
„Prva stvar je institucionalni okvir – reforma svih institucija. To znači vladavinu prava i okruženje gde država deluje kao kontrolor koji izravnava igralište. Potrebno je da mogu da registrujem preduzeće za 24 sata i da zaštitim svoja prava na sudu. Drugi stub je ravnomeran regionalni razvoj, jer nam se trenutno sve gužva u Beogradu. Zbog saobraćajnih kolapsa i neproduktivnosti gubimo i do 2 odsto BDP-a godišnje. Rešenje je u decentralizaciji gde bi Beograd, Niš i Novi Sad bili čvorišta povezana sa okolnim gradovima omogućavajući ljudima visok kvalitet života na lokalu uz brzu povezanost sa centrima.“
Treći strateški prioritet je prekid prakse davanja subvencija stranim firmama koje zatvaraju fabrike čim se novac potroši. Umesto toga, Ostojić predlaže sistemsko jačanje malih i srednjih preduzeća. Četvrti stub koji navodi je održivi razvoj, koji ne vidi samo kroz zelenu energiju, već i kroz investiranje u kulturu kao ključni faktor privlačenja talenata.
Peti stub je ulaganje u visoke tehnologije, ali pre svega u tradicionalnim industrijama. Smatram da Srbija po svaku cenu mora da zadrži prehrambenu i energetsku suverenost. To su niše u kojima možemo i moramo da budemo konkurentni na globalnom nivou
„Meriti kulturu samo kroz ekonomiju je pogrešno kao i meriti vrednost šume samo kroz broj balvana koje možete da isečete. Ako postanemo kulturna prestonica ovog dela Evrope, to će privući inženjere i preduzetnike. Na kraju, peti stub je ulaganje u visoke tehnologije, ali pre svega u tradicionalnim industrijama. Smatram da Srbija po svaku cenu mora da zadrži prehrambenu i energetsku suverenost. To su niše u kojima možemo i moramo da budemo konkurentni na globalnom nivou.“
Poljoprivrednici prepušteni sami sebi
Najveći apsurd srpske ekonomske politike možda se najbolje vidi u odnosu prema poljoprivredi. Dok se mašta o robotima, srpski seljak biva prepušten nelojalnoj konkurenciji i uvozničkim lobijima. Ostojić ističe da je poljoprivreda grana gde Srbija prirodno ima prednost, ali je država svesno sabotira.
Ovo što se dešava je katastrofa. Ljudi prodaju krave jer ne mogu da pokriju troškove. Kada kažu da je to tržišna cena u Evropi, prećutkuju da evropska domaćinstva dobijaju ogromne subvencije. To je nelojalna konkurencija. Mi moramo da zaštitimo svoju proizvodnju hrane, ali i da iskoristimo poljoprivredu kao odskočnu dasku za razvoj visoke tehnologije
Kako kaže, dok poljoprivredna domaćinstva u Evropi dobijaju i do 80.000 evra subvencija godišnje, domaći proizvođači su prepušteni sami sebi.
„Ovo što se dešava je katastrofa. Ljudi prodaju krave jer ne mogu da pokriju troškove. Kada kažu da je to tržišna cena u Evropi, prećutkuju da evropska domaćinstva dobijaju ogromne subvencije. To je nelojalna konkurencija. Mi moramo da zaštitimo svoju proizvodnju hrane, ali i da iskoristimo poljoprivredu kao odskočnu dasku za razvoj visoke tehnologije. Možemo razvijati preciznu poljoprivredu sa dronovima za nadgledanje, robotima za ciljano đubrenje i tehnologijom za navodnjavanje, pošto je trenutno navodnjavano svega 8 odsto naših površina. Kada razvijemo takvu tehnologiju, nju možemo i da izvozimo. Svesno uništavamo poljoprivredu, a kakva su vremena, ako prođe neki rat, nećemo imati šta da jedemo.
Znači, ući u te neke grane gde smo jaki, gde bismo mogli tehnologijom da dramatično povećavamo produktivnost. Ja mislim da su kvantni računari sledeći talas inovacija koji dolazi. Mi ne možemo razvijati hardvere, ta je utakmica već u toku, ali kvantne aplikacije, hemija, fizika, to su nauke gde smo jaki, mogli bismo razviti početak toga i potom tu granu sistemski razvijati da bi za 5-10 godina bili vodeća zemlja u ovom delu sveta“, smatra Ostojić.
Ipak, uprkos iznetim kritikama, na pitanje profesora Radonjića o budućem razvoju Srbije, Ostojić i dalje gaji optimizam.
„Ja sam apsolutno optimista. Svi smo mi izašli iz ovog društva i mislim da ljudski potencijal ovde i te kako postoji – od Beogradskog univerziteta do vrhunskih stručnjaka u različitim oblastima. Mi samo nemamo sistem koji taj potencijal pretvara u konkretan proizvod. Mislim da taj sistem nije preterano teško napraviti kada se uklone monopoli i interesne grupe koji nas, kao u Kusturičinom filmu ‘Underground’, drže pod zemljom. Ako se desi to oslobođenje i fundamentalna promena, da stvarno postanemo slobodna demokratija, taj ljudski potencijal će se osloboditi. Ova omladina koja se probudila daje mi nadu da ćemo uspeti da izađemo iz tog mraka pod zemljom i da konačno postanemo ekonomski slobodno društvo“, zaključuje Ostojić.
*Ceo razgovor Ognjena Radonjića i Ivana Ostojića u pedeset trećoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
